Reč je, naime, o predlogu advokata Miroja Jovanovića za lišavanje poslovne sposobnosti predsednika Aleksandra Vučića. Sam predlog je privukao interesovanje javnosti, naročito nakon izveštavanja o “incidentu” koji je zadesio postupajućeg sudiju u ovom predmetu.

Dok javnost još uvek nije obaveštena o odluci suda po predlogu g. Mitrovića – što je u ovakvoj vrsti postupaka koji su po zakonu hitni u najmanju ruku neobično – postupak koji je inicirao kol. Jovanović mogao bi da ima sličnu neslavnu pravnu sudbinu.

Razlog ovome je što, iz okolnosti koje se odnose na pojedinosti u vezi sa predlogom kol. Jovanovića koje su dostupne javnosti, proizilazi da njegov predlog u sebi sadrži jednu bitnu pravnu manu.

Krenimo redom…

Prema čl. 32 Zakona o vanparničnom postupku postupak za lišenje poslovne sposobnosti pokreće se na predlog organa starateljstva, supružnika, vanbračnog partnera, deteta ili roditelja lica za koje se traži lišavanje poslovne sposobnosti.

Postupak mogu pokrenuti i drugi srodnici (deda, baba, brat, sestra ili unuk) ako sa tim licem žive u porodičnoj zajednici.

Nije previše relevantno za ovaj slučaj, ali postupak može pokrenuti i samo lice koje treba lišiti poslovne sposobnosti – pod uslovom da može da razume značenje i pravne posledice takvog predloga.

Lica navedena u čl. 32 zakona su ujedno i jedini ovlašćeni predlagači za pokretanje ovog postupka.

Svako drugo lice koje smatra da postoje opravdani razlozi za pokretanje postupka za lišenje poslovne sposobnosti može se obratiti organu starateljstva da ono predloži pokretanje postupka po službenoj dužnosti.

Pored toga, samo svojstvo ovlašćenog predlagača nije dovoljno. Čak i ta lica prilikom upućivanja predloga za pokretanje postupka dužna su, u skladu sa članom 3 istog zakona, da demonstriraju postojanje prava ili pravnog interesa za pokretanje postupka koji se ostvaruje upravo u odnosu na lice za koje se traži da bude oglašeno kao poslovno nesposobno.

Upravo sam na ovo mislio prilikom prethodnog pominjanja “pravne mane”.

Bez neposrednog uvida u sam predlog ne može se sa sigurnošću reći kako je kol. Jovanović prilikom podnošenja predloga sudu dokazao svojstvo ovlašćenog predlagača – pošto samo oni mogu postupak pokrenuti neposrednim podnošenjem predloga sudu – kao ni koje pravo ili pravni interes pokušava kao (ne)ovlašćeni predlagač da zaštiti pokretanjem ovog postupka.

Verovatno je na sličnu “prepreku“ naleteo i predlog g. Mitrovića, ali o tome možemo samo da špekulišemo dok nas on kao predlagač ne obavesti trenutnom statusu svog predloga.

Ostavljajući po strani činjenicu da je malo verovatno da će bilo koji od ovih predloga rezultirati ograničavanjem ili lišavanjem poslovne sposobnosti predsednika Republike, valja naglasiti da ne postoji jasan postupak u slučajevima kada predsednik zbog bolesti ili duševnog oboljenja nije u stanju da samostalno vrši poslove iz svoje nadležnosti.

Ustav i Zakon o predsedniku republike propisuju da predsednika Republike u slučaju “sprečenosti” da vrši svoju funkciju zamenjuje predsednik Narodne skupštine, ali ko utvrđuje tu “sprečenost” i u kakvom postupku nije propisano.

Štaviše, Zakon o predsedniku republike – kao ni Ustav Srbije – ne navodi “sprečenost” u vidu gubitka poslovne sposobnosti kao razlog za prevremeni prestanak mandata predsednika!

Iako se čini logičnim da se primenjuju pravila koja se odnose na prestanak mandata narodnih poslanika (koja su na osnovu Ustava propisana zakonom), to u ovom slučaju nije moguće.

Razlozi za prestanak mandata predsednika Republike su strogo ustavna kategorija, usled čega zakonom nije moguće propisati bilo koji razlog za prestanak mandata predsednika Republike koji nije predviđen Ustavom.

Ako vam se ovo čini apsurdnim ne varate se zato što i jeste apsurdno.

Predlozi za lišavanje poslovne sposobnosti s početka ovoga teksta, iako sami po sebi teško da mogu biti shvaćeni ozbiljno, ukazuju na vrlo ozbiljne nedostatke u našim ustavnim i zakonskim rešenjima o kojima kao društvo moramo otvoreno pričati – bez zavrtanja ruku.