Тешко је наћи контроверзнију личност у нашој историји од старијег сина српског краља Петра I Карађорђевића и кнегиње Зорке Петровић-Његош, човека који је све до 27. марта 1909. године, био српски престолонаследник.

Све супротности у његовој личности је чак тешко и набројати и заиста је тешко рећи да ли је на пример он био републиканац или демократа, високи интелектуалац или коцкарски зависник, правдољубив или лудак, женскарош или хомосексуалац, ратни јунак или хедониста итд.

Још од његовог најранијег детињства, млади Ђорђе Карађорђевић је задавао грдне проблеме свом самохраном оцу, који је често морао да примењује физичке васпитне мере.

Кад је већ стасао и постао престолонаследник српског краљевског трона, памти се да је рецимо газио људе својим лудачким вожњама по граду, да је тукао и малтретирао своје особље, да је разбијао лед на Сави касом свога коња у налету адреналина, да се тукао по граду и изазивао инциденте, а нарочито се памте његови дипломатски скандали када је 1908. године јавно палио заставу Аустроугарске, или када се залетао да бије руског амбасадора у Београду вређавши руског цара Николаја II, или када је на пријему у Паризу вадио полни орган и мокрио, или када се коцкао по Ментекарлу док се српска војска повлачила преко Албаније итд.

Можда и најтежи његов скандал, због кога је изгубио право на српски престо, јесте онај када је шутнуо у стомак и тако смртно ранио свог собара Стевана Колаковића, зато што овај није послао његово писмо некој девојци. У једном хиру је тада и потписао абдикацију, одрекавши се престола за сва времена.

Међутим, оно што је заправо највише утицало на то да се он изолује, биле су његови физички напади на своје рођаке и константне претње да ће побити чланове своје породице, најпре свога брата и његову децу, а касније и све остале, изазивање на двобоје и нападе на политичаре итд.

И тако долазимо до најконтроверзнијих епизода живота принца Ђорђа Карађорђевића.

Захваљујући музеју Адлигат у Београду и истражвачу Милану Богојевићу, добијамо коначни доказ да се принц Ђорђе борио за Тита, помагао партизане и радио за комунистичку тајну полицију УДБ-у.

Данас су доступна писма у којима се види сарадња Ђорђа Карађорђевића са комунистичким властима.

У једном таквом писму из 1962. године упућеном потпредседнику Титове владе и шефу УДБ-е Александру Ранковићу, говори се о помоћи Ђорђа Карађорђевића Титу и партизанима током Другог светског рата.

"Ђорђе је заиста несебично помагао Народно-ослободилачку борбу (НОБ). Две, три године је...редовно давао за фонд од пет до десет хиљада динара, а више пута сам га користио за преношење нашег пропагандног материјала. За све време рата, био је веома грлат и отворен агитатор против краља, Драже и четника..."

Такође, из читања писама принца Ђорђа и његових записа из изолације у Горњој Топоници код Ниша, јасно се да закључити да Ђорђе Карађорђевић НИЈЕ аутор мемоара "Истина о моме животу", већ да је то написала Титова тајна полиција УДБ-а, која је у ту сврху ангажовала новинаре "Политике", на челу са Предрагом Милојевићем.

(Ројалистички клуб)